Свечаном академијом у пожаревачком градском здању и полагањем венаца на споменик Српском војнику обележен је Дан примирја у Првом светском рату.

На академији су поред градског руководства присуствовали одборници, представници војске, полиције, Српске православне цркве, судства, директори јавних предузећа и установа републичког и локалног карактера као и друге организације.

Присутне је на скупу поздравио градоначелник Града Пожаревца и председник ГрО СНС Бане Спасовић који је истакао:

“Окупили смо се данас и у Пожаревцу да обележимо Дан примирја у Првом светском рату потписан у Kомпијену, 11. новембра 1918. године. Овај посебан датум, сачињен од четири јединице, носи са собом одређену симболику, као што је случај и са самим местом потписивања. Рекао би неко да је окончање једног тако великог страдања достојно неке сјајне палате а не железничког вагона. Ипак, силе победнице међу којима је била и наша Србија, одлучиле су да документ који је зауставио реке крви буде потписан управо тамо. Тражећи симболику у томе, можда можемо разумети намеру победника да тај вагон означи одлазак смрти и убијања као и путовање у будућност без ратова. Ми, потомци оних који су тај рат осетили на својој кожи учили смо да је исход рата тај да су се распале многе моћне империје и да су створене неке нове државе. Све то пратило је много унесрећених људи и породица где је, нажалост, наша Србија предњачила сразмерно својој величини. Лекције из историје тог великог догађаја по читав свет остаће да се препричавају и свака страна имаће неку своју важну причу, догађај или битку за коју ће мислити да је била пресудна. Покушавајући да их сагледамо са стране, потпуно објективно, ипак се не можемо отргнути утиску да су велике битке попут Церске, Kолубарске и пробоја Солунског фронта, нешто што ставља предност људског срца и жеље за слободом, над светлим оружјем и борбеном тактиком. Сећамо се и памтићемо вечно да је процена да је између милион и сто и милион и тристотинехиљада наших становника погинуло током Великог рата. То је, драги пријатељи, чинило готово трећину укупног становништва, односно чак 60 посто мушке популације. Увек сам се питао… Шта да је тих милион људи остало живо? Kако би тада изгледала Србија? Kако би у том случају данас изгледала Србија? Неки од њих који су за својим војсковођама јуришали под урликом ЗА МНОМ, нису оставили своје потомство, али то их није спречило да погину за Србију и слободу нечије туђе деце, али деце Србије. Увек се на овај посебан дан, на овај 11. новембар, управо због тога питам још нешто. Питам се шта би нам ти наши преци рекли да могу данас да виде нас како оптужујемо једни друге ко мање или више воли Србију, а сви смо њена деца.“

 Након академије положени су венци на споменик Српском војнику.